Velika je stvar sto ime ovog apologete liberalnog kapitalizma, koji je za njegovog zivota mutirao u neoliberalni totalitarizam, kriticara sezdesetosmaskog uverenja da je drukciji svet moguc i pobornika unistavanja nase zemlje oruzjem NATO-a nece kvariti veliku i casnu nagradu Emirata.

Habermas je, kao Poper i mnogi drugi, tipičan primer filozofa sasvim ograničenih pogleda, čije delo nema skoro nikakvog smisla niti relevantnosti van tog društva na koje se odnosi.

On je kao, recimo, Egipćanin od pre 3500 godina koji bi decenijama pisao debele knjige objašnjavajući u sitna crevca kako je njegova kultura bolja od svih drugih na svetu (i u istoriji) - zato što se u njoj najispravnije poštuje Amon Ra, sa sve sitničavijim uputstvima kako slaviti Ra još bolje.

To nije strašno samo po sebi, ali je do zla boga dosadno i sasvim besmisleno bilo kome van te kulture, a pokazuje da je pisac neobrazovan i slepo pristrasan - te će prirodno podržavati agresivne ratove svog društva protiv drugih.

"Kao I pisac Ginter Gras, I Habermas je rastao u senci nacizma. "
Mnogo cak I od neokolonijalnog novinara Deutsche Welle. Ginter Gras nije rastao u senci nacizma, nego je bio dobosar nacizma. Kada je vec u starosti morao da objasnjava taj deo svog zivota, dugo striven od ociju javnosti, napisao je autobiografsku knjigu "Ljusteci luk" ,sracunatu da izazove suze u ocima citalaca. On je ostvario ideal uvek dobrog Nemca: grmeti protiv nacizma i glumiti savest celog covecanstva, a pri tome imati u skrivenom portfoliu nacisticku iskaznicu.

Ipak je Habermasu najvažnije kako na njegovo ponašanje gleda domaća njemačka javnost. On je filozof čiji je autoritet stao iza svake institucionalne reforme poglavito u EU kao npr. što je zagovarao i veličao lisabonski ugovor kada je isti nailazio na kritike u brojnim zemljama ili je pao na referendumu kao u Francuskoj. Francuzi su na njegovo ponašanje imali mnogo zamjerki jer je u svojim argumentacijama koristeći neoliberalne pojmove i pravila u suštini se zalagao za rješenja koja su otvarala put Njemačkoj dominaciji u EU. Bio je Đinđićev mentor što je ovome otvaralo kancelarska vrata u svakom trenutku i da je ovaj poživio Srbija bi imala koristi od te veze. U jednom periodu je zbog Habermasa Srbija imala veću težinu u političkim krugovima u Berlinu nego Hrvatska koja još nije bila ni kandidat